Karnivorne biljke (biljke mesožderke ili insektivorne biljke) su biljke koje koriste klopke da bi uhvatile razne životinje, pretežno insekte, koji su im neophodni za ishranu.
Uglavnom žive na i kiselim zemljištima, sa malom koncentracijom minerala, pa su se tako, pomoću zamki, adaptirale na takve nepovoljne uslove života. Rasprostranjene su svuda u svetu, posebno u Aziji, Africi i Americi, ali ih ima i kod nas, u Srbiji.
Karnivorne biljke se prvi put pominju 1875. godine u knjizi Čarlsa Darvina “Insektivorne biljke”.
Pretpostavlja se da na svetu ima oko 600 vrsta biljki mesožderki, i još oko 300 biljaka koji imaju neke, ali ne i sve karakteristike biljki mesožderki.
Karnivorne biljke su nastale adaptacijom biljaka na zemljišta slabo obogaćena mineralima, posebno azotom i fosforom. Da bi došli do tih minerala, one su se morfološki prilagodile i počele se hraniti protozoama i životinjama, a posebno zglavkarimima, najviše insektima, hvatajući ih u klopku. Na taj način su postali predatori, što je dosta redak slučaj kod biljaka.
One se i dalje hrane fotosintezom, jer u sebi sadrže hlorofil, kao i procesom dobijanja vode i drugih mineralnih materija preko korenja. Na taj način dobijaju energiju. One pored listova imaju modifikovane apsorpijske dlačice. Pomoću tih dlačica upijaju produkte koji su nastali od tela insekata koji su razgradili enzimi iz njihovih žlezda. Pored toga, poseduju specijalne mehanizme za hvatanje plena. Prema tim mehanizmima je napravljena opšta podela na dve velike grupe:
biljke mesožderke sa aktivnim tipom hvatanja životinja i
biljke mesožderke sa pasivnim tipom hvatanja životinja.
biljke mesožderke sa aktivnim tipom hvatanja životinja i
biljke mesožderke sa pasivnim tipom hvatanja životinja.
Biljke mesožderke sa aktivnim hvatanjem poseduju klopku koja se pomera da bi uhvatila plen. Njihovi listovi su tako preobraženi da aktivnim pokretanjem uhvate i onesposobe plen koji zatim razgrade uz pomoć probavnih enzima. Biljke mesožderke sa pasivnim hvatanjem poseduju pasivnu klopku koja se ne pomera, već mami insekte u biljku gde zatim biva uhvaćen. Obično imaju deo lista preobražen u strukturu nalik na vrč ili levak u kojem se nalaze probavni sokovi. Životinja jednostavno upadne u takvu strukturu, utopi se i biva svarena. Međutim, mesožderka pre nego što uhvati plen, mora da ga namami, a to radi pomoću drečavih boja, specifičnog mirisa ili nektara. Te osobine sadrže obe grupe, i biljke mesožderke sa aktivnim hvatanjem i sa pasivnim hvatanjem.
Da bi se neka biljka mogla nazvati mesožderkom, neophodno je da bude sposobna da namami plen, ulovi i na kraju svari. Tako, na primer, najpoznatija biljka mesožderka, venerina muholovka primami insekte drečavom bojom i sočnim nektarom. Insekat će hodajući po njoj nadražiti dve ili tri osetljive dlačice, koje se nalaze u sredini oba poklopca, blizu glavnog rebra. Tek tada će se klopka brzo zatvoriti i uloviti ga. Tako ostaje tri-četiri dana. To je vreme za koje se pomoću probavnih enzima svari plen. Ukoliko joj, pak, on nekako uspe pobeći, ona će se ponovo otvoriti nakon par sati.
Žive na mestima kao što su močvare, tresetišta, kisele bare, vulkanski pepeo, morske i rečne obale, peščare, stajaće vode, stene i krečnjak litice jake kiselosti, odnosno zemljišta kojima nedostaju hranljive materije, a posebno nitrati i fosfati. Naseljavaju pretežno u tropskim i kišnim šumama Južne Amerike, Azije i Afrike, mada ih ima i u našim krajevima. Kod nas postoje Aldrovanda u Zasavici i rosulja, u blizini Vlasinskog jezera.
Zanimljivosti[uredi]
Mnogo ljudi gaje biljke mesožderke u svojim domaćinstvima.
Neke tropske karnivorne biljke love i sitne ribice, kolibrija ili manjeg sisara.
Biljke mesožderke nikada neće napasti ljude prvenstveno zato što su dosta veće od njih, ali ukoliko se nekim biljkama ponudi parčence ljudke kože, mišića ili nekog drugog tkiva, ono će nakon određenog vremena biti potpuno svareno!
Izvor i fotografije: Wikipedija
Нема коментара:
Постави коментар